Druga eksperimentalna epizoda

MATERICE GOVORE

*Bile su svuda oko nas*

Letele i padale kao jesenje lišće po vetrovitoj noći.

Male razgovorljive utrobe.

Raspričane materice.

Bilo ih je oduvek, brojne i uporne kao čestice prašine na jutarnjem suncu.

Uvek tu.

Uvek svuda.

Podkast #7 MATERICE GOVORE (Katarina Sarić i Dušica Mrđenović)

KATARINA SARIĆ: Ja sam genijalno-retardirana Katarina Sarić. Ad litteram. U malom prstu imam Deridu i Deleza, koje držim na noćnim stočićima sa dvije strane kreveta, mada ih vječito naopako citiram. Majka kaže da sam se i rodila sa nogama naprijed. A spavam s Fukoom u centru, zamislite, od svih muškaraca, ja sam izabrala geja. Glava mi je prepuna interpolirajućih sadržaja i u neprestanoj sam potrazi za drugom polovinom (nisam izbirljiva, može i muško i žensko, sve dok je praktičar/ka) koja bi me posložila. Može i neki moj crnogorski drvosječa (pod uslovom da je pjesnik ili filosof) pa on da me slaže a ja da muzem koze. Podjela rada mi nije bitna. A ni roda.

DUŠICA MRĐENOVIĆ je rođena 23.10.1990. godine u Somboru, i do dana današnjeg nije poznata svrha tog događaja. Završila opštu gimnaziju a potom vrlo uspešno studirala srpsku filologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde još uspešnije, nije diplomirala. Urednica je portala za umetnost i kulturu "Nigdine" Objavila dve zbirke pesama "Samo u nama" (2015) "Kraj jednog dramskog čina (2020) Iz nepoznatih razloga uporno pokušava da živi u Prigrevici.

MIRJANA STOŠIĆ

Sve konvencionalne biografije konvencionalne su na isti način. Svaka izvrnuta biografija uvrće se na svoj način. Moja je somatografija, izvrnuta, pulsirajuća, teskobna i veseljačka.

Ja sam podzemna… Spisateljski klaun.

Neko mora da me je oklevetao, jer iako nisam učinila nikakvo zlo, jedne letnje večeri rodila sam se u Srbiji.

Odsutna, tiha i uspavana zamišljam nove korice knjiga. Pravim digit-lekcije za ikone, monstrume, veštine argumentacije i mišljenje kritike i krize.

Snatrim politike boli. Izvodim piruete bolnih činova.

Sve žene, osim jednog deteta, rastu. Ja urastam

Rekla sam, viknula, da ću sama, da ću sama, da ću sve sama.

Jesen prolazi, a s njom i smisao. Život prkosno istrajava.

U mlađim i osetljivijim godinama, otac mi je dao bicikl dvanaestobrzinac koji od tada neprestano pokušavam da zaboravim. I dalje ga pamtim. I brzinu kojom sam se obrušavala s brda, i krvava kolena. I uzbuđenje koje se graničilo s histeričnim spokojem.

Call me MiraCle. Ja volim padove.

U poznijim i beznadnijim godinama, majka mi je dala svoju sobu. Ne umem da se iskradem iz nje. Niti iz majke.

O meni se malo zna. O sebi ne znam ništa.

Sve je počelo kao i obično u raspalom toaletu na Akademiji. Darija je prstima sekla mlaz vode umišljajući da su prsti makaze i da vodu možeš seći. Ja sam pokušavala da pobegnem od prelivanja sadržaja iz toaleta u sigurnu zonu. Iz velikog kluba su se čuli prvi zvuci violine. Bitter Sweet Symphony. Tako je počelo. I ostalo isto.

I’m a million different people from one day to the next.

Juče sam otvorila sva vrata. Ili možda sutra. Ne znam. Nešto je odletelo. Neko se iskrao.

Kad sam se jedne noći prenula iz nemirnih snova, ugledala sam sebe u postelji pretvorenu u ogromnu baštu. Ja urastam.

Yugospora #2 poezija/proza – Zoran Pešić, "Nedopustivo duga jesen"

Yuгosпora - jugoslovenski glasovi u rasejanjuBy YugosporaNov 02, 2021